REVIJA PARALELE

Paralele 10(2006)

IZ SOSEDOVEGA VINOGRADA

Izbrana besedila z natečaja za srečanje Sosed tvojega brega

NEMŠČINA

Viktor Kollár

DIE DISTELN

Denn in der Welt des Urteils flochten,
Dem Rauschen des Verbotenen zu lauschen mochten,
Die Wege - sanft der Besinnung gleidend -
Der Disteln.

Denn in der heilen Welt des Gleichen,
Vermag der Schlag dem Weg zu weichen,
Dem Wesen Quelle, Kraft zu zeugen,
Sich dem erbitterten Kampfe nicht zu beugen.

Gewiss, der Wandel keine leichte Sünde,
Die geahnt dem Erfolg entgegen münde,
Doch hört man Zweifel mancherlei,
Trotz, dies der Ruhm der Disteln sei.

Denn in der Welt des Urteils flochten,
Dem Rauschen des Verbotenen zu lauschen mochten,
Die Wege - sanft der Besinnung gleidend -
Der Disteln.

OSAT

Ker v svetu sodb se prepletavajo,
šum prepovedanega zdaj vsrkavajo
poti - ki blago nosijo zavest -
osata.

Ker svet popoln je, za vse enak,
lahko udarec spelje te s poti vsak,
bistvu vir, naj moč se porodi,
da v trpkem boju te ne zapusti.

Drži, sprememba ni prav lahek greh,
ki v slutnji izliva se v uspeh,
a včasih sliši dvom se marsikak,
vsemu navkljub, slavi naj se osat.

Ker v svetu sodb se prepletavajo,
šum prepovedanega zdaj vsrkavajo
poti - ki blago nosijo zavest -
osata.

Prevedla Tanja Petrič

ICH

Einst hat mir ein Freund gesagt, dass man die Vergangenheit nicht verändern und das Geschehene nicht rückgängig machen kann; sowohl es auch nicht in unserer Macht liegt Einfluss auf die Zukunft zu haben.

Wir saßen schweigend einander gegenüber. Das Ticken der Uhrzeiger im lautlosen, dunklen Zimmer, das im Kerzenlicht trüb und müde erschien, leistete mir Gesellschaft. Das gelbliche Licht der Kerze floss mit dem Grau der Dämmerung zusammen. Die Schatten der Gegenstände fielen auf die Wänder und ihre verwoschenen Shiluetten bildeten ein lebloses Spiel des Wandels.

Wir saßen einander gegenüber. Um uns lag ein riesiges Schweigen, wie zwischen zwei Donnerschlägen; als ob die ganze Welt vom Getöse unserer inneren Aufwallungen brauste; ein präkeres Gespräch unversehens feindlich gesonnener Kräfte.
Jedes einzelne Wort, jeder ausgesprochene Buchstabe irrte durch die immense Wüste meiner Gedanken. Die Zeit schien stehengeblieben zu sein. Das ticken der Uhr unterordnete sich der Gewalt der Gewisslosigkeit.

Ich starrte in die Leere und es schien, als ob jeder einzelne Staubkorn vor meiner Gegenwart erzitterte. Jedes Detail im trüben Zimmer erschien mir abartig klein, in eine Hülle vollkommener Banalität gewickelt. Ziellos irrte mein Blick durch das Grau des Finsteren, als ob meine Seele ein Bedürfnis der Bewilligung ihres wohlgesinnten Geständnises forderte. Beifall für ihre gutmütige Bestimmung zu finden versuchte.
In diesem Augenblick wurde mir klar, was ich empfand, aber nicht hatte wahrhaben wollen - ich war gedemütigt in der erdrückenden Nacktheit meines "Ich".

Ich fühlte mich auf seltsame Weise edel und zugleich abgestoßen. Ich habe ihm alles gebeichtet. Wie ein offenes Buch. Das letzte Kapitel.

Wir saßen einander gegenüber. Schweigend. Ohne jedes andere Bedürfnis.
Vollkommen in unserer Unvollkommenheit.

Einst hat mir ein Freund gesagt, dass der Mensch wie Schattenriss sei. Machtlos. Jedoch mit der Gegebenheit, das zu bleiben, was er ist.

JAZ

Nekoč mi je neki prijatelj dejal, da preteklosti ni mogoče spremeniti in da se tega, kar se je zgodilo, ne da več izbrisati; tako kot ni v naši moči vplivati na prihodnost.

Molče sva si sedela nasproti. Tiktakanje urinih kazalcev mi je v tihi, temni sobi, ki je v soju sveče delovala turobno in utrujeno, delalo družbo. Rumenkasta svetloba se je prelivala s sivino mraka. Sence predmetov so padale na stene in s svojimi zabrisanimi silhuetami tvorile neživo igro spreminjanja.

Sedela sva si nasproti. Okrog naju gromozanski molk kot med udarcema dveh gromov; kakor da bi ves svet bučal od bobnenja najinih notranjih kipenj; kočljivi pogovor iznenada sovražno naravnanih moči.

Vsaka posamezna beseda, vsaka izgovorjena črka je blodila po neznanski puščavi mojih misli. Kot da bi se čas ustavil. Tiktakanje ure se je podredilo sili negotovosti.
Strmel sem v praznino in zdelo se je, kot da je vsako posamezno zrnce prahu zadrhtelo pred mojo navzočnostjo. Vsaka podrobnost v turobni sobi se mi je zazdela zaničljivo majhna, zavita v ovoj popolne banalnosti. Moj pogled je brezciljno blodil skozi sivino temačnosti, kot da bi moja duša terjala privolitev svojega naklonjenega priznanja. Kot da bi hotela biti pohvaljena za svoje dobronamerno poslanstvo.
V tem trenutku mi je postalo jasno, kaj sem čutil, vendar si nisem hotel priznati - bil sem ponižan v strašanski goloti svojega "jaza".

Na nenavaden način sem se počutil plemenitega in hkrati zavrnjenega. Vse sem mu zaupal. Kot odprta knjiga. Zadnje poglavje.

Sedela sva si nasproti. Molče. Brez vsake druge potrebe.
Popolna v najini nepopolnosti.

Nekoč mi je neki prijatelj dejal, da je človek kot silhueta. Brez moči. Toda z danostjo, da ostane to, kar je.

Prevedla Tanja Petrič

MADŽARŠČINA

Žuža Balog

ESETEM A TELIHOLDDAL

Ablakomon tegnap éjjel
begurult a telihold.
Gurult ide-amoda, míg
kosaramba beszorult.

Szinte bálvánnyá váltam.

- Hisz ilyesmire álmomban
se gondolhattam volna,
hogy holddal kosaramban kell
holnap mennem a boltba-

szólltam később és vártam.

De mire reggelre kinyitott
a szomszéd sarki bolt,
a teliholdnak kosaramban
már csak hűlt helye volt,
így hát mehettem bátran.

PRIGODA Z LUNO

Včeraj ponoči se je
skozi moje okno
prikotalila polna luna.
Kotalila se je semtertja,
dokler ni moje košare
napolnila do vrha.

Skoraj sem jo malikovala.

- Na kaj takega, da
bom morala naslednji dan
z luno v košari v trgovino,
ne bi pomislila niti v sanjah,

sem si rekla in počakala.

Toda ko se je naslednje jutro
odprla sosednja trgovina na vogalu,
se je košara, kjer je bila luna,
že povsem ohladila.

In sem lahko pogumno vstopila.

ZAMBÓ ZIBÓ ZEBEDEM

Zambó Zibó Zebedem
volt velem a tengeren.
Fürödni sem akart benne
s belemenni sem.

Zambó Zibó Zebedem
keseríti életem,
oda akar menni mindig,
ahova én nem.

- Megetted a kenyerem! -
Zambó Zibó Zebedem
ezzel vádolt a minap is
s eszküszöm, hogy nem.

- Nem lesz így jó emberem,-
szóltam hozzá csendesen,
de mint sok mást ezidáig,
ezt se fogta fel.

- Zambó Zibó Zebedem,
Megkóstolod tenyerem!
mordultam s csak ekkor váltunk
véglegesen el.

ZAMBI ZIBA ZEBERE

Zambi Ziba Zebere
je šel z mano na morje.
Vendar se kopati ni hotel,
niti si zmočiti prstov v njem.

Zambi Ziba Zebere
mi greni življenje,
vedno želi oditi tja,
kamor mene ni volja.

- Pojedla si moj kruh! -
me je včeraj obtoževal
Zambi Ziba Zebere,
čeprav prisežem, da nisem.

- Tako ne bo šlo, človek,
sem mu rekla tiho,
a sporočila ni dojel
kot marsičesa doslej.

Zambi Ziba Zebere,
zdaj boš okusil mojo dlan! -
sem se razjezila nanj,
pa sva se razšla - še isti dan.

Prevedla Marjanca Mihelič

Roland Markovics

JELENTÉS A TÉRKÉP SZÉLÉRŐL

Égi Paplan-ország széles pereméről
Nézek én le:
S borul elém lágy zöldek s barnák
Táncoló, vad keveréke.
Diszkrétzöld, sápadtka, s a rejtelmes,
De ott látom az erőtől duzzadót,
A harsogó természetközpontút, meg a harmonikust
A szintkígyók tekergőző tengerében.
Meg a barnák... hát, ilyen ott az omlós
Kalácsszínű, a szikkadt humusztalanbarna,
A mélyőszi melankólia, meg a betegs
Fakóbarna is itt mosolyog vissza reám.
Épül előttem a Táj, rakódik
Össze valós, igazi képe bennem,
De várjunk csak, ott az a kéklő rész...
A vadóc, de mostanra kordába szelídült
Nagy folyó ezüstös telérként húzza
Csíkos sodorvonalát a táj barázdájában,
Meg a beleömlő kis zsákmány-rab
Patakok, de ni, ott meg
Álmos lustasággal holdvilág-képű
Halastó ásít felém, sűrű
Mélyen óvó, sásos zsombékával.
Nézd, a szélét! Üdezöld, esőlátogatta
Rétek hullámoznak legeltetve önmagukat
Elégedett bamba marhák hadával.
S látom a terpeszkedő szántókat
A mezőgazdaság csodájaként,
Hirdetve az ember uralmát az élő felett,
Bár itt-ott a gyom-hadsereg
Rést ütött már a táblák
Szerteszét szabdalt pajzsán.
Meg a kis zártkert-kolónia
Is ott virít a szántók árnyékában,
A szuburbiális övezet koronájaként,
Szolgálva a tulajdonost.
Érik rajta a gyümölcs meg a zamatos zöldség,
Hátha jó piaca lesz ennek is az idén...
S a mosolygó ábrázat csak
Néz felém, mint mozaik
Az ókori épületek faláról,
Oly sok mindenből van rakva össze,
Mégis egész.
Ilyen hát, kedves barátom, egy jelentés a
Kiterített térkép széléről.

POROČILO Z ROBA ZEMLJEVIDA

S prostranega roba neba,
prešite odeje iz puha,
se oziram na nižave:
In pred mano zapleše
divja mešanica
nežno zelene in rjave barve.
Diskretno zelene, blede in skrivnostne,
med njimi bobneča središča,
nabrekajoča od moči,
in harmoničnost narave
v morju kačjih risov in vijug.
In veliko rjavega ... hja, takšna je tam krhka
izsušena rjava barva kolača brez humusa,
globoka jesenska melanholija in tudi bolestna
obledela rjava, vračajoča mi smehljaj.
Pred mano raste Dežela, v meni
pa se sestavlja stvarna slika ...
Toda počakajmo, kaj se modrika tam ...
Velika divja, zdaj ukročena reka,
ki vleče kot srebrnkasta rudna žila
pentlje traku v brazdah pokrajine
in se vanjo stekajo Potoki
kot majhen roparski izplen.
A glej, tam se kot v počasnih sanjah
razpira ribnik v soju mesečine,
z gostim ločjem, šašom, varuhom globine.
In na obronku! Travniki sveže zelene barve,
valovijo napiti dežja, paša čredi zadovoljno bebavih krav.
Tam vidim razkoračene orače,
kot čudo poljedelstva, oznanjajoč
gospostvo človeštva nad vsem živim,
čeprav je tu in tam vojska plevela
že prebila špranjo na ščitu polj,
razrezanem na vse strani.
V senci oračev se razcveta
majhna kolonija zaprtih vrtov
in služi lastniku kot krona
predmestnega zemeljskega pasu.
Na vrtovih zori sadje in raste dišeča zelenjava,
Morda se obeta na trgu tudi letos dobra prodaja ...
Smehljajoča podoba vsega
se obrača proti meni
kot mozaik z zidov staroveških stavb,
sestavljen iz mnoštva vsega,
pa vendar eno.
Takšno je torej, prijatelj,
poročilo z roba
razgrnjenega zemljevida.

Prevedla Marjanca Mihelič

Völgyi János

PROTEKCIÓ

A vonat kifutott az állomásból ... Prüsszögött, kattogott, azután egyenletes, ritmikus dübörgésbe olvadt a meggyorsult kerekek zaja. Messze a nagy rónaságban úgy feketéllett a kigyózó sínpár, mint valami óriási szalag, vagy övdisz. Két oldalt, a vasuti árkok mentén csaknem fehéren szürkült a száraz fű, amelybe szinte sértő módra hullott a vörös szikra a vágtató vasszörnyeteg füstös torkából.
Köröskörül mindenütt szárazság. A pusztulásnak ez a csöndje olyan volt, mint egy néma jajkiáltás, megtörve nyögő sóhaj, amely ott zizegett a kukorica leszáradt, zörgős levelei között s megremegtette az útszéli pipacsvirág halvány szirmocskáit is, amit ugyan nem sajnált senki, vagyis inkább a szerel messzívű csordágyerekek. Kiapadt a füzes alja is, a tavaszi kis vizek helyén cifra kockákban száradt meg az iszap, itt-ott összekunkorodva, és olyan, mint az elhasznált bocskortalp. Van, amelyiket a nap olyan erősen kiégette, hogy szinte kongó hangot ad, mint cserép. A között se lakik semmi, nagynéha ha vijjog a vércse, lesve a mezei egeret.
A vonat azonban csak fut, fut tvább. A fűtő keservesen törüli a homlokát s panaszkodik, vonatvezető, a gépész szintén. Mindnyájan elégedetlenek. És az utasok is. A közös sors összebarátkoztatja őket, egyiknek sincs a másiktól mit irígyelnie. A föld nem akar kenyeret adni, pedig éhesek mindnyájan. Keserves idők. Deresedő hajú édesapák gondtelten hajtogatják fejeiket, kopott a ruha rajtuk, de egyik sem röstelli a másiktól. Fáradt szemeik csak akkor ragyognak föl kissé, ha fiaikra pillantanak, akik szinte bizonyos meghatottsággal lóbálják lábaikat, letelt vakációkra, elmúlt jó időkre gondolva.
Az egyik fülkében fekete ruhás, karcsú, szőke asszony ül, szemben egy tizenkét évesnek látszó fiúval. A kalauz udvariassan köszön, úgy látszik imponál neki az asszony, mert az utasokat is mind a szomszéd fülkébe terelgeti. Még be is szól: csak tessék aludni nyugodtan!
Az asszony egy néma fejbólintással felel, - megszokta, hogy így bánjanak vele az emberek. Aztán átkarolja a fiát, aki szinte babonás szeretettel függeszti szemét az anyjára. Nem szólnak egy szót sem, a nagy csöndességben egybeolvadt a gondolatuk...
Két-három évvel azelőtt még ünnepelt tagja a környékbeli társadalomnak, -most kétszobás lakásban húzódik meg s feketébe jár, mert így kevesebb ruha kell neki.
Mindennap megismétlődő tragédia. A férj, aki bálványozta feleségét, egy szép napon belátta, hogy becsületesen lehetetlen tovább élnie, kapta hát s leszámolt magával. Az asszony vagyona épp elég volt arra, hogy a passzívákat rendbehozzák. Maradt egy biztosítási kötvény, amit a társaság elég tisztességes volt beváltani, az volt annyi, hogy évente elég kamatot hozott, ha ugyan le nem szállítják a kamatlábakat.
A fényes életből, nagy jövedelme után, ennyivel kellett beérnie az elkényeztetett szép asszonynak. Talán az volt hátra, hogy ő is főbe lője magát?
Ó nem!... Az asszony, az anya szíve egészen máskép van beosztva. Ahogy fölébredt a kábultságig sújtó fájdalom és csapásból, - a fiát kereste. És most a büszke asszony könyörögni megy az egyetlen gyermeke jövője érdekében.

PODPORA VPLIVNE OSEBE

Vlak je odpeljal s postaje ... Puhal je in rohnel, čez nekaj časa pa se je pospešen ropot koles zlil v enakomerno ritmično drdranje. Daleč po veliki ravnini so se kačje vijuge tračnic vlekle kot temen velikanski trak ali okrasni pas. Vzdolž železniških pragov se je na obeh straneh belila siva suha trava, v katero so skoraj žaljivo padale rdeče iskre iz dimastega grla dirjajoče železne pošasti.
Skoraj vsenaokrog suhota. Tišina tega opustošenja je bila kot nemi vzklik gorja, stokajoč vzdih iz strtih prsi, ki je vršel med izsušenimi, šelestečimi listi koruze in potresal blede lističe makovih cvetov na obronkih poti, česar pa ni obžaloval nihče, morebiti edino pastirci ljubečega srca. Usahnil je tudi spodnji del vrbovja, kjer so tekle spomladanske vodice, kjer se je v pisanih kockah zasušilo blato, tu in tam sprijeto skupaj je bilo videti kot podplat ponošenih mokasinov. Sonce ga je ponekod tako ožgalo, da je zvonkljal skoraj kot lončevina. Tu ni živel nihče, le kdaj pa kdaj se je zaslišalo vreščanje skobca, prežečega na poljsko miš.
Medtem je vlak dirjal naprej ... Kurjač si je trpko brisal čelo in se pritoževal, prav tako vlakovodja in strojnik. Vsi so bili nezadovoljni. Tudi potniki. Skupna usoda jih je povezala med sabo, nihče ni imel komu zavidati. Zemlja noče dajati kruha, čeprav so vsi lačni. Težki časi so. Osiveli očetje sklanjajo glave, polne skrbi, njihova obleka je ponošena, toda nihče se tega ne sramuje. Njihove utrujene oči se zableščijo samo, kadar pomislijo na svoje sinove, ki ganjeno zvonijo z nogami, medtem ko se v mislih vračajo na preživete počitnice in minule dobre čase.
V enem od kupejev sedi vitka svetlolasa gospa v črni obleki. Njej nasproti pa deček, star približno dvanajst let. Sprevodnik jo vljudno pozdravi, videti je, da je gospa naredila nanj globok vtis, vse ostale potnike namreč napoti drugam. Reče celo: prosim, le mirno zaspite!
Gospa v znak odgovora nemo prikima, navajena je, da ljudje tako ravnajo z njo. Potem objame dečka prek ramen, ki prav tako s skoraj vraževerno ljubeznijo upre oči v mater. Ne rečeta niti besede, v popolni tišini se njune misli zlijejo v eno ...
Pred približno dvema letoma je bila še častitljiva članica družbe v tem okolju, zdaj pa se stiska v dvosobnem stanovanju in hodi oblečena v črnino, ker tako potrebuje manj oblek.
Vsak dan ponavljajoča se tragedija. Mož, ki je oboževal svojo ženo, je nekega dne uvidel, da ne more več častno živeti, odločil se je in poračunal sam s sabo. Premoženje gospe je ravno komaj zadostovalo, da so odplačali obveznosti in dolgove. Ostala je zavarovalna polica, ki jo je družba dokaj pošteno unovčila, tako da je letno prinesla dovolj obresti, če seveda niso spuščali obrestne mere.
Po letih življenja v blišču in z velikimi dohodki se je morala razvajena lepa gospa zadovoljiti z malim. Ali je tudi njej preostalo le še to, da se ustreli v glavo? O ne! Srce gospe matere je bílo povsem drugače. Ko se je predramila iz bolečine, ki jo je težila do nezavesti, in velike nesreče, je poiskala sina. Zdaj ponosna gospa sedi na vlaku, da bi z mislijo na prihodnost svojega edinca nekoga nekaj prosila!

Prevedla Marjanca Mihelič

ANGLEŠČINA

Suzanne Király - Moss

TONGUES WE KNOW

Every tongue is, after all, somebody's
pride and joy, no matter how it fits
in your mouth. And it's clear we each
love our own, though I've heard Americans
and Britains say English is ugly.
The problem is, they don't delve into it
enough. Just set them to conjugating
in German or Finnish and you'll see
a fast return to the fold. They might even
learn to adore it. Or have them try saying
öntermékenyülés* without having
heard Hungarian or handled umlauts.

Then again, I'ce heard there are men
who simply start speaking in tongues.

*self-fertilization

JEZIKI, KI JIH POZNAMO

Vsak jezik je navsezadnje ponos in radost
nekoga, ne glede na to, kako se mu
prilega. Seveda vsak od nas
ljubi svojega, čeprav sem že slišala Američane
in Angleže govorit, da je angleščina grda.
Težava je v tem, da se vanjo
ne poglobijo. Kar naj poskusijo spregat
nemško ali finsko, pa bojo kakor blisk
spet na domačih tleh. Morda jih bojo
celo začeli oboževat. Ali pa naj recimo poskusijo reči
öntermékenyüllés*, ne da bi poprej
slišali madžarščino ali uporabljali preglase.

Čeprav pa sem slišala, da obstajajo ljudje,
ki enostavno začnejo govorit v jezikih.

*samooploditev

LOSSES

Cocooned in illness
they are tucked uniformaly
in blue pajamas
while blue-uniformed nurses,
busy bees of mercy,
scuttle to infuse or to transfuse.

It's the ward where patients lose to gain.
They lose to growths that gobble voices,
sight and hearing, taste and smell.

The lucky ones retain
some remnants of their senses,
and their smile.

IZGUBE

Zapredene v bolezni
jih oblečejo v modre pižame,
vse enako,
sestre pa, v modrih uniformah,
hite z infuzijo ali transfuzijo.

Tu pacienti izgubljajo, da bi ozdraveli.
Izrastki jim požro glasove,
vid in sluh, voh in okus.

Nekaterim srečnežem pa ostane
vsaj nekaj malega nekdanjih čutov
in nasmeha.

THE GUY

in the bed across from me
in intensive care
was carved from ear to ear,
stitches zigzagging
across his neck
like an over-sized zipper.

He'll need a new way
to air his thoughts, share wishes
and dreams, order a beer.
His eyes say his voice is still there:
it's just missing an outlet.

TIPA

na postelji nasproti moje
na intenzivni negi,
so prerezali od uhlja do uhlja;
šivi cikcakajo po njegovem vratu
kot prevelika zadrga.

Na nov način bo moral
izražati svoje misli, želje
in sanje, naročiti pivo.
Njegove oči govorijo, da je njegov glas še vedno, kjer je bil;
le izhoda ne najde več.

Prevedel Matej Krajnc

ITALIJANŠČINA

Elena Bulfon

NINA

"Nina, sei sempre la solita. Sai che Diana sta suonando il piano ed il papa dorme. Devi fare tutto questo rumore per scendere?"
"No, mammina," disse con tono scherzoso, "ma lo faccio lo stesso. Papa e ammalato, che dorme a quest'ora?"
"E domenica, giorno di riposo."
"Domenica, lunedi, martedi... Non fa differenza. Lui si deve sempre riposare."
"Nina!" disse la mamma con severita. "Ti prego di aver rispetto per tuo padre."
"Sono troppo piccola per parole come rispetto," rispose Nina con furbizia evitando che le mamma la sgridasse. La mamma la guardo sorridendo, le accarezzo i capelli e le diede un pizzicotto sulla guancia.
"Sei la mia piccola peste."
"E tu sei la mia mamma preferita. E poi sei bellissima quando ti arrabbi."
Nina schiocco un bacio sulla guancia della mamma e poi si diresse verso la credenza rossa dov'erano disposti i piatti. Guardo la mamma intenta a preparare il pranzo: spaghetti al pomodoro, tanto per cambiare.
Lo pensava veramente: la sua mamma era la piu bella di tutte le mamme di questo mondo. Lisa e Lori dicevano lo stesso delle loro mamme, ma lei lo sapeva che la sua era speciale. Aveva i capelli biondi e ricci raccolti in una lunga coda di cavallo e degli stupendi occhi azzurri che ridevano sempre anche quando, questo era un segreto tra loro due, era molto triste. La mamma era ottimista, come le aveva spiegato piu volte. Questo voleva dire pensare che domani sarebbe andato meglio. Anche Nina desiderava essere ottimista, ma a volte non poteva proprio. Soprattutto le sere quando papa rientrava a casa e puzzava di sigarette ed alcool. In quelle occasioni la mamma le pregava di stare in silenzio e di non aver paura perche il papa era semplicemente ubriaco e domani sarebbe ritornato quello di prima. Insomma, domani andra meglio. Nina e Diana erano stanche di sentirsi ripetere quelle cose e poi meglio non andava. Papa non lavorava da un po', chiedeva sempre soldi alla mamma, non giocava piu con loro, urlava come un pazzo e ogni tanto dava uno schiaffo alla mamma se la cena non gli piaceva. La mamma nascondeva le lacrime che le salivano agli occhi. In momenti come quello Nina sapeva bene che la mamma avrebbe voluto sfogarsi piangendo. Pensava che si sentisse come lei quando litigava con la sorella e poi facevano a botte. Diana era piu grande e di conseguenza piu forte e Nina finiva sempre a tirar calci a vuoto e a sfogarsi piangendo. Fortunatamente loro dopo un po' facevano pace e si riempivano di baci.
A volte il papa era molto gentile con la mamma: la accarezzava, le toccava il sedere e le dava tanti baci. Poi diceva a Nina di andare a dormire con Diana e la nonna nel suo lettone. Nina si era chiesta il perché e Diana le aveva spiegato che loro volevano stare da soli per fare all'amore. Questo voleva dire volersi molto bene sotto le coperte senza una Nina curiosa. Fare all'amore piaceva ad entrambi le aveva spiegato sghignazzando. Ascoltava attentamente la sorella maggiore che a dieci anni conosceva certi particolari a lei ancora oscuri ma quel volersi un gran bene le pareva una bugia. Nina ci aveva pensato molte volte, soprattutto in seguito ad un fatto accaduto una sera in cui la mamma l'aveva pregata di andare a chiamare il papa al bar "Laguna" sotto casa per avvertirlo che la cena era pronta. In quell'occasione l'aveva visto baciare e toccare il seno ad una signora in un angolo buio del bar. Le pareva che piacesse ad entrambi. Vedendola arrivare, Franco, l'amico di papa, gli diede una gomitata.
"Papa, la cena e pronta. Mamma ti chiama," disse sottovoce fissando il pavimento del locale. Il papa la prese frettolosamente per la mano e la trascino verso l'uscita.
"Quella signora e una mia amica che non vedevo da tempo. Per questo le ho dato un piccolo bacio. Capito?" Nina fece di si con la testa, ma non capiva. Sentiva pero che era la risposta migliore da dare.
Quella stessa sera a cena papa baciva la mamma, le toccava il seno ed il sedere. La mamma rideva. Sembrava felice. Lei doveva andare a dormire con Diana e la nonna. Il seguito lo conosceva: la mamma ed il papa fecero all'amore e piaceva ad entrambi. Non disse nulla a nessuno perche credeva si trattasse di cose da grandi che lei non poteva capire. Intuiva pero che quel baciare e toccare un'altra signora non era per nulla corretto verso la sua mamma. Come poteva il papa baciare un'altra donna e voler bene alla mamma? Si immaginava allora situazioni in cui lui giocava e rideva con altri bambini che non erano figli suoi come faceva un tempo con Diana e lei. Strani gli adulti, pensava. Quando ci pensava sentiva uno insolito dolore allo stomaco, come se avesse un pesante sasso nell'intestino.

NINA
(Odlomek)

"Nina, vedno si enaka. Veš, da Diana igra klavir in da očka spi. Moraš biti tako hrupna, ko prideš dol?"
"Ne, mamica," je rekla šaljivo, "a bom vseeno. Je očka bolan, ker spi ob tej uri?"
"Nedelja je, dan počitka."
"Nedelja, ponedeljek, torek... Vedno je tako. On mora zmeraj počivati."
"Nina!" je rekla mama strogo. "Prosim, da očeta spoštuješ."
"Premajhna sem za besede, kot je spoštovanje," je premeteno odvrnila Nina in se tako izognila maminemu karanju. Mama jo je pogledala in se nasmehnila, pobožala jo je po laseh in jo uščipnila v ličke.
"Ti si moja mala nadloga."
"In ti moja najljubša mama. Pa zelo si lepa, kadar se razjeziš."
Nina je pritisnila poljub na mamino lice in nato odšla proti rdeči kuhinjski omari s krožniki. Pogledala je mamo, ki se je namenila pripraviti kosilo, in sicer špagete s paradižnikom, da bo malo drugače.
Zares je mislila tako: njena mama je najlepša izmed vseh mam tega sveta. Lisa in Lori sta govorili isto o svojih mamah, toda ona je vedela, da je njena prav posebna. Imela je svetle kodraste lase, zvezane v dolg čop, in prekrasne modre oči, ki so se smejale tudi takrat - to skrivnost sta si delili le onidve -, kadar je bila zelo žalostna. Mama je bila optimist, kot ji je večkrat razložila. To je pomenilo, da misli, da bo šlo jutri bolje. Tudi Nina bi bila rada optimist, toda včasih resnično ni mogla. Predvsem ob večerih, ko se je oče vrnil domov in je smrdel po cigaretah in alkoholu. Takrat jo je mama prosila, da je tiho in da se ne boji, ker je oče preprosto pijan, jutri bo pa spet takšen kot prej. Skratka, jutri bo šlo bolje. Nina in Diana sta bili utrujeni od tega, da sta znova in znova poslušali te reči, pa tudi bolje ni šlo. Oče že nekaj časa ni bil v službi, mamo je vedno prosil za denar, z njima se ni več igral, kričal je, kot da bi bil nor, mami pa je včasih dal klofuto, če mu večerja ni bila všeč. Mama je skrivala solze, ki so ji silile v oči. V takšnih trenutkih je Nina vedela, da bi mama svojo žalost rada izjokala. Mislila je, da se počuti tako kot ona, kadar se prepira s sestro, potem pa se stepeta. Diana je bila starejša in zato tudi močnejša; za Nino se je vedno končalo tako, da je brcala v zrak in se izjokala. Na srečo sta se potem pobotali in se prekrili s poljubi.
Včasih je bil oče z mamo zelo prijazen: božal jo je, se dotikal njene zadnjice in jo velikokrat poljubil. Potem je rekel Nini, naj gre spat z Diano in nono v njeno ogromno posteljo. Nina je je vprašala zakaj, Diana pa ji je razložila, da hočeta biti sama in se ljubiti. To je pomenilo imeti se zelo rada pod odejo, ne da bi bila zraven radovedna Nina. Ljubiti se je všeč obema, ji je razložila in se režala. Pozorno je poskušala starejšo sestro, ki je imela deset let in je poznala določene njej še nejasne podrobnosti, toda tisti izraz imeti se zelo rada se ji je zdel laž. Nina je o tem razmišljala zelo pogosto, predvsem po tistem, kar se je zgodilo nekega večera, ko jo je mama prosila, da gre poklicat očeta v bar "Laguna" pod njihovo hišo in mu povedat, da je večerja pripravljena. Takrat ga je videla, kako je v temnem kotu bara poljubljal neko gospo in se dotikal njenih prsi. Zdelo se ji je, da je všeč obema. Ko je Franco, očetov prijatelj, videl, da prihaja, ga je sunil s komolcem.
"Očka, večerja je pripravljena. Mama te kliče," je rekla potiho in uprla pogled v tla lokala. Oče jo je hitro prijel za roko in povlekel proti izhodu.
"Tista gospa je prijateljica, ki je nisem že dolgo videl. Zato sem ji dal poljubček. Razumeš?" Nina je pokimala, a ni razumela. Toda čutila je, da je bil to najboljši odgovor.
Isti večer je očka pri večerji poljubljal mamo, se dotikal njenih prsi in zadnjice. Mama se je smejala. Zdelo se je, da je srečna. Ona je morala iti spat z Diano in nono. Nadaljevanje ji je bilo znano: mama in oče sta se ljubila in všeč je bilo obema. Nič ni rekla nikomur, ker je mislila, da gre za stvari, ki pripadajo odraslim, in jih ona ni mogla razumeti. Čutila pa je, da da tisto poljubljanje in dotikanje neke druge gospe v odnosu do njene mame nikakor ni bilo na mestu. Kako je očka lahko poljubljal drugo žensko in se je dotikal ter imel rad mamo? Takrat si je predstavljala situacije, ko se oče igra in smeje z drugimi otroki, ki niso bili njegovi, tako kot je nekoč počel z Diano in z njo. Čudni tile odrasli, je mislila. Ko je razmišljala o tem, je čutila nenavadno bolečino v želodcu, kot da bi imela v črevesju težak kamen.

Prevedla Martina Ožbot

Matea Kocjančič

Portategli questa canzone
per l'ultima volta.
Portategliela voi, perché io
ho la strada sbarrata.
Portate questa canzone
ad una porta
che io ho chiuso anni fa'.
Fategliela ascoltare,
ma non dite chi la manda...

Odnesite mu to pesem,
poslednjič.
Odnesite mu jo vi, ker je zame
cesta neprehodna.
Odnesite to pesem
k vratom,
ki sem jih zaprla pred leti.
Dajte, da jo bo slišal,
a ne povejte, kdo jo pošilja ...

Prevedla Martina Ožbot

Adrijana Cah

VENERE E MINERVA

Non ti conosco piu
Afrodite
grande dea dell'amore
e non sacrifichero piu
sul tuo altare
fiori appena sbocciati
La tua mela d'oro
e diventata marcia
E i tuoi piedi affondano
nel fango
E nemmeno tu Pallade Athena
sei stata magnanima
A che serve l'intelligenza
senza sogni?

VENERA IN MINERVA

Ne poznam te več,
Afrodita,
velika boginja ljubezni,
in na tvojem oltarju
ne bom več darovala
komaj razprtih cvetov.
Tvoje zlato jabolko
je zdaj gnilo.
In tvoja stopala se pogrezajo
v blatu.
In niti ti, Palada Atena,
nisi bila velikodušna.
Čemu služi pamet
brez sanj?

Prevedla Martina Ožbot

Elsa Gasparini

SENZA CUORE

Non voglio
giardini senza fiori.
Non voglio
fiumi senz' acqua.
Non voglio
un cielo senza nuvole,
un nido senza ucelli,
non voglio
una strada senza macchine.
Non voglio un uomo
senza cuore,
non voglio te
senza amore.

BREZ SRCA

Nočem
vrtov brez cvetja.
Nočem
rek brez vode.
Nočem
neba brez oblakov,
gnezda brez ptic,
nočem
ceste brez avtomobilov.
Nočem moškega
brez srca,
nočem tebe
brez ljubezni.

Prevedla Martina Ožbot

Tura Bevitori

LA MIE PAURE

Ho paura del buio
perche' non so cosa nasconde,
ho paura della solitudine
perche' e' cosi' reale,
ho paura della gente
perche' non e' piu' sincera,
ho paura di me stessa
perche' non so chi sono realmente,
ho paura del futuro
perche' non so cosa portera'
ho paura del presente
perche' non mi offre nulla,
ho paura della felicita'
perche' e' cosi' rara,
ho paura dell' amicizia
perche' non so se esiste veramente:
ho scoperto di aver paura
della vita.

MOJ STRAHOVI

Strah me je teme,
ker ne vem, kaj skriva;
strah me je samote,
ker je tako resnična;
strah me je ljudi,
ker niso več iskreni;
strah me je sebe same,
ker ne vem, kdo sem v resnici;
strah me je prihodnosti,
ker ne vem, kaj bo prinesla;
strah me je sedanjosti,
ker mi ničesar ne ponuja;
strah me je sreče,
ker je tako redka;
strah me je prijateljstva,
ker ne vem, ali zares obstaja:
spoznala sem, da me je strah
življenja.

Prevedla Martina Ožbot

Maria Palaković

LA SIGALA E LA FORMIGA

SIGALA (Sorvola sopra la stradina della formica e dalle altre formiche sorelle che si son unite a lei e fanno come una gran processione portando ognuna il proprio chicco pian piano avviandosi al loro deposito per l'inverno.): Ma cossa fase co sta afa (si burla di loro) proprio no capi gnente che in esta xe de goderse la vita. Scampe in ombra a sdrajarve e riposar, e no pensar per l'inverno, sara quel che sara.
FORMIGHE (tutte in coro): Sigala nojosa svola de un'altra parte ti vedi che ti disturbi con el tuo ci, ci, ci-ci, ci, cia ti ne staghi romper i timpani.
SIGALA: Adesso che se tante, gave la forsa e el corajo de dirmele e no ve permeto gnanca per gnente. Mi canto e cantaro; e anca svolaro dove me par e me piaxi.
FORMIGA: Sgolite pur vedaremo come ti pasara in inverno!
SIGALA: No ste preocuparve, tanto mi me la godo e ricordeve: che quel se passa in ben no se passa in mal.

Passa l'estate arriva l'autunno e poi ecco alle porte l'inverno. Le formiche hanno fatto provviste per l'inverno e stanno calde nel formicaio.

SIGALA (Pian, piano la cicala piangendo indebolita dal freddo e dalla fame si avvia verso il formicaio, bussa alla porta.): Hm, hm, go fredo, go fame ve prego formighe, amiche mie verseme la porta che me scaldo un poco, me stago gelando de fredo.
LE FORMIGHE (Fanno un chiasso chiaccherando.): Ma chi xe che ne disturba proprio l'ora de pranso?
LE FORMIGA CAPO: Cossa ti vol desso? Proprio desso che stemo a magnar el pranso; dopo gaver magna andaremo un poco a butarse; per questo no podemo gaver ospiti, desso, dovemo pur riposarse dopo tanta fadiga che gavemo fato co jera caldo.
SIGALA: Ve prego in xinocio, un poco de compasion per mi che son bandonada de duti e go un fredo de can.
LA FORMIGA CAPO: "Adesso", lassine riposar, perce ti ti ne fassevi le sbefe, de mi e dele mie sorele quando in estate sfadigavimo stanche e sudade per prepararse de impinir el nostro sgabussin.
Adesso lassine magnar, riposar e ti pensighe intanto de preparar le tue canterine cordisele e spetar che vien l'esta per goder denovo cantando. Questa lession ti la devi proprio imparar, e che la te vadi ben!!

Ma la sigala povera la xe andada in contro a una bruta sorte.

La sorte che ghe toca duti quei, che noi sa che anca doman bisogna magnar.

ŠKRŽAT IN MRAVLJA

/.../
Škržat (preletava potko, po kateri se peha mravlja in njene sestre, ki so se ji pridružile in ki, kot bi bile v sprevodu, nosijo vsaka svoje zrno ter se počasi približujejo skladišču hrane za zimo): Le kaj počno v tej vročini (se jim roga), prav nič ne razumejo, da je poletje za to, da uživamo življenje. Umaknite se v senco, zleknite se in spočijte, pa ne mislite na zimo - bo pač, kar bo.

Mravlje (vse skupaj v zboru): Zoprni škržat, odleti drugam. Ne vidiš, da motiš s tvojim č, č, č-č, č, ča, daj, ne spravljaj nas ob živce.

Škržat: Zdaj ko vas je toliko, imate dovolj moči in poguma, da mi to poveste, jaz pa vam tega za nič na svetu ne dovolim. Jaz pojem in bom pel; in tudi letel bom, kamor se mi se mi zdi in kamor mi je všeč.

Mravlja: Kar dri se, bomo videli, kako ti bo šlo pozimi!

Škržat: Ne skrbite, jaz uživam; in zapomnite si: kar je dobro, ni slabo.

Mimo je poletje in pride jesen, za njo pa je pred vrati zima. Mravlje so si pripravile zimske zaloge in so na toplem v mravljišču.

Škržat (oslabel od mraza in lakote se jokaje odpravi proti mravljišču in potrka na vrata):
Hm, hm, zebe me, prosim vas, mravlje, prijateljice moje, odprite mi vrata, da se malo pogrejem, zmrzujem od mraza.

Mravlje (hrupno klepetajo): Le kdo nas moti ravno v času kosila?

Vodja mravelj: Kaj hoče zdaj? Ravno zdaj, ko kosimo; ko bomo pojedle, se bomo šle malo uleč; zato zdaj ne moremo imeti gostov; mirno moramo počivati, potem ko smo se v vročih dneh toliko namučile.

Škržat: Rotim vas, imejte malo usmiljenja z menoj, ki so me vsi zapustili in ki me pasje zebe.

Vodja mravelj: "Zdaj" nas pusti pri miru, saj si se rogal meni in mojim sestram, ko smo se poleti vse utrujene in premočene trudile, da si napolnimo shrambo. Zdaj nas pusti, da jemo in počivamo; ti pa medtem pripravi svoje glasilkice in počakaj, da pride poletje in da boš spet lahko užival v petju. To lekcijo se moraš prav zares naučiti, pa naj ti dobro služi!

A ubogi škržat je doživel žalostno usodo. Usodo, ki doleti vse tiste, ki ne vedno, da bo tudi jutri treba jesti.

Prevedla Martina Ožbot

SRBSKI, HRVAŠKI, BOSANSKI JEZIK

Senada Smajić

TI

Sav si iz atoma mojih htijenja, pradavna želja,
pečat na vratima Amorovog hrama,
iz kojeg uzimam kist i bijeli baldahin.

Ja sam ta što ti svijetli lice, tamni obrise...
ja sam ta što ti otvara usta, boji glas...
Jesam, uistinu sam ona

što ti grizući nazubijuje prste i jezikom in brusi,
sva milostiva do svoga vrata,
što ga, s ljupkošću laneta, polažem na tvoja koljena

i u tebe optužujeće gledam.

LJUBOMORA

Sumnjom zadojeni oblaci obećavaju kišu
i stari mirođijar već žuri
sa zakrpanim vrećama.

Mazohistični kosači
su uvijek spremni
da zamahnu koliko mogu.

Njima djetelina sa četiri lista
nije ništa drugo
nego potencijalna slama.

KAJANJE

Još se niko nije vratio
u tu dolinu, gdje se izrečeno
mežura na ušću vječnog,

bez šupljih dlanova,
kroz koje gleda
sad s ovog, sad sa onoga brežuljka.

I još niko nije napustio tu dolinu,
u kojoj se učinjeno ne pokorava željenom,
a da se nije pomirio s kamenim tornjem,

što nosi sat, koji se ne da i ne da okrenuti natrag.

TRAGANJE

Više nisi sigurna
jesi li ameba
ili morska zvijezda,

što se probija kroz ćutanja koraljnih grebena.
Na toj dubini su do zakržljalosti
zanemarene oči.

Sve se svodi na disanje
posuđenih pluća
i dodir

još nedefiniranoga.

TO SAM

Kap neizmjernog slapa - to sam.
Tamo gdje ničeg osim dubine nema,
šutnjom oslobođena,

bivam bez tijela,
na pravom mjestu i u pravo vrijeme,
kap, što izvan sebe ne traži druga prostranstva,

odvojena, a opet sa svime povezana
u utrobi onoga što sam bila
i što jesam.

APATIJA

Nedodirljiva
(da me je već sram)
posmatram izbliza

Koprcanje obezglavljenih ptica
i ravnodušnim očima
pokazujem povješena usta,

što su isključala
zvona na vratima
dalekog mi svanuća.

Jure Drljepan

BEZNAĐE

nervozni prsti vjetra
orošeno čelo brišu
krpama uspomena

poplava sjećanja
pred ponorom kajanja
na treperećim iglama vremena

vrata spasa zaključana
svjetla u tunelu pogašena
nemoć je stisnula grlo

putokazi su polomljeni
nada je okrenula leđa
i umrla

ASPEKTI

iz aspekta matematike
svijet su jednadžbe
pune nepoznanica
a rezultat se na dlanu
skriva
iz aspekta zemlje
već davno mrtva zvijezda
još je živa

iz aspekta politike
bez nje nema života
iz aspekta ružnih
važna je duševna
ljepota

iz aspekta gladnih
svi drugi su siti
iz aspekta nejakih
svi moćnici su bagra
iz svojih zlatnih tvrđava
vuku sve niti

iz aspekta moćnika
oni tamo dolje
mrze rad ili nemaju volje
da se bore za svoja prava

iz aspekta žednih
voda je sveta
iz aspekta pijanih
voda je grijeh
i u cipeli smeta

iz aspekta slijepih
vid je najveće blago
iz aspekta bolesnih
zdravlje je prvo
ostalo - kako ti drago

iz aspekta moga
tako vam boga
dajte mi malo mira
i dosta čistoga papira
da očistim aspekte svoje

PJESNIKOV DOM

danas je četvrtak
četrdeset četvrti četvrtak
ove kišne godine

četrdeset i četvrti puta
curi kroz strop
četiri kišobrana
nad tvojim stolom
i posteljom
nisu dovoljni

tvoje pjesme
riječi na papiru
razlijevaju se

kao plavkaste suze
klize
na stol
i modri akvarel
slikaju
na njemu

poplava se približava
tarabama oko kuće
samo čarape na žici
u kutu su suhe

prolom neba
slijeva se u dubine
tvojega proloma
a ti mokrih nogu
žedan
čekaš
na poplavu misli
na poplavu riječi

u glavi suša

već četiri dana
nije kapnula
ni riječ

SLATKO ILI DŽEM

da li znaš dušo
kako me muče ove noći
dok sanjam tvoj zagrljaj
dok sanjam tvoje oči
sa krikom u zjeni

topim se u pjeni
vlastitoga bijesa
proklinjem ti tijelo
proklinjem nebesa
i tko te dade
dragi moj gade
na ovaj svijet

poklanjaš mi ruže
nešto duže od godinu dana
a ja sam bijela vrana
i moja ljubav - suha grana
često puca

možda ti se štuca ovog trena
jer prsluk mi puca
od lupanja srca
i raste mi tlak
raštiman sam
sve u meni škrca
dok skačem na vlak
da dođem k tebi

usput mislim na tebe
na tvoj stan
i postelju meku - nedosanjan san
a kad ti dođem
i nađem te u tvom leglu
ti mi nudiš teglu
slatkog ili džema
e, kamo sreće da me nema

od muke mi dođe
da ti stegnem gušu
na krevet te bacim
izlomim ti kosti
bože, ti oprosti
da ugasim žeđ
da utažim glad
za tvojim tijelom
ti me nježno nudiš
nekim drugim jelom

kad poslije jela
zatražim nešto slađe
kod tebe se uvijek nađe
poneki kolač
i tegla slatkog ili džema
e, kamo sreće da me nema
kamo sreće
da me nema

Željko Perović

OROŠENI

za tragom
traga,
bludnik zabludjeli,

za svojim,
za rosnim, kad mu
samo jutro

glasnike sipa,
pa je jedini
i prvi

kad plovi,
ne znajući tko ga
zavodi

dok mu pjeva: tu je
sve što nije
tvoje

TAKO DRAGA

okuplja se, bliže,
bliže, sad nježi,
sad reži (daje ti
od svoga)
sve sporije

diše,
ne dodiruje,
usnama titluje
dok te samuje
tvoja je ptica

zvijezda repatica,
pripija se, ledeno joj
čelo gori
u tvom - konstanta,
jedan prema

četiri zida (tren i
Demona bude
prostor, tako draga,
otvara prazno, tako
sama)

ZIJEV

u zastaloj kretnji
treperi zrak, jezik je
plazma, u venama

zijev,
zvijezde vrište
uzaludnost,

nijemost postaje
agregatno stanje,
tu

prolama se vrijeme,
u tebe, svo,
po licu ti se cijedi

sentiment, sam si
sa svijetom, i nitko
ne zna za taj krijes

VEDUTA

samo
osjećaj, mek pogled,
čist naklon bivanju

raste
posvećenost vremena,
veduta iz zaboravljenog

sada, krila iz usana
dižu se do Jezika,
zastaju

Neda Galijaš

PREDSTAVA

Uloge su podijeljene.

Ti se ljutiš,
ja se osmijehujem.

Ti se dereš,
ja šapućem.

Ti si nervozan,
ja sretna.

Ti me prezireš,
ja te obožavam.

Ti mi unezvjereno objašnjavaš,
ja te zadivljeno gledam.

Ti jedva čekaš da odeš,
ja jedva čekam da te opet vidim.

Kakva predstava!
Ne baš čarobna.

Ali, već smo u njoj...

DODIR

Nisam više izdržala!
Dodirnula sam ti ruku.
Iznenadio si se.
U očima ti se nazirala zbunjenost.
Smješkajući se, nastavila sam.
Dodirnula ti uvojke kose.
Zanijemio si.
Privuklo me tvoje neobrijano lice,
izazivalo je...
I dalje si nepomično sjedio.
Zbunjenost te nadvladala,
i konačno sam otišla.
Nikad nisam nekog prva dodirnula.
Pretjerala sam?! Ne.
Slijedeći dan si rekao, da je bilo lijepo.
I da su to... osjetljive stvari.

To veče sam se naselila u tvojoj glavi.

POŽAR

Kresnula je jednom negdje,
jedna iskra...
i... zapalila nas.

Plamen je zahvatio oboje,
mene znatno jače.

U tebi se plamen
pritajio u žar,

u meni se
razbuktao u požar.

TRAG

Život prolazi...
A ja...
Prespora?
Previše srljam?
Ili ne znam?
Hoću?
Pa neću?
Nešto fali?
Jesam li neodgovorna,
bezobzirna, škrta?
Možda sam nevidljiva,
bezosjećajna,
ili možda... bez ičega?

Uvijek si umislim onog
kome se već netko raduje,
što ne vidim.
Ne odmah...
a kad shvatim,
misao je već obojana najljepšim bojama...

A boje se ne brišu lako,
razmažu se.
Možda bih s gumicom bila uspješna
u brisanju tebe zacrtanog...
te ubrzo, s osmijehom na licu,
razmišljala o posve novom crtežu.

Al' iza svakog brisanja ostane trag.

Branko Bačović

Voleo bih da te se dokopam,
da poližem... sve tvoje strahove,
da isisam... da izgrickam...
da ih "pomerim" za sutra,
da usisam... da ispipam...
da se nagledam...
da osvetlim svetlošću sveća
ili ih razblinem u hiljadu uzdaha...
da ih okupam mirisom...
od kojih nabreknu nozdrve...
šireći dolinu između tvojih obala,
uzdrhtale brade i njihajućeg pupka.
Ufff...
Sama pomisao na to...
da omirišem, da otvorim, da upijem,
da ispijem, da odgledam, da zagrejem,
da omekša, da zacrveni... ... ...
moja... malina...
da zasija kao napukla šljiva...
da sve ono što gori i pulsira i raste...
pojedem zalogajem sigurnosti.

***

Kada zajapurenost
iz glave protutnji prema stomaku.
Kada više nisu dovoljni
ni svi kreveti, stolice,
podovi, ormani...
Kada su pretesne sve terase,
svi zidovi, sve plaže,
svi šumarci...
Kada hoćeš da iskočiš iz kože
od svih kamina,
baklji i vatrometa.
Kada začuješ
sve harfe, horove i opere.
Kada ti se otvore sva mora i okeani.
Kada hoćeš da eksplodiraš
u najdubljem bezdanu i grotlu.

Pozovi me.

***

Lubenice od granita.
Kotrljaju se ugaženom travom.
Ležimo. Kiptimo.
Neverovatno živi.
Gutamo, žvaćemo, proždiremo...
stopala, laktove, kolena...
kule i gradove...
miris, bol, smelost...
cele aleje ruža.
Milioni žmaraca,
iskri, svitaca, mrava...
grickaju, uvlače se,
razvlače naše usne.
U osmeh, u praštanje,
u spokojnu ekstazu.
Da! Da!
Želim još.
Više, blještavije, glamuroznije, jače!

Zadivljuju me otisci tvoga postojanja
na mome srcu.

***

Uhvati me!
Kao divlju životinju.
Juri me.
Zgrabi me!
Želim da me stigneš,
da me sateraš na ivicu.
Da pošalješ pse na mene.
Da mi počupaš svu dlaku.
Da me otkopčaš i stisneš.
Prikuješ, bičuješ, mučiš,
iznuriš, rastrgneš,
iživljavaš se...
Poljupcima, nežnošću, dobrotom,
milinom, lepotom, vrlinama,
blagošću, ispravnošću, odlučnošću,
odgovornošću, pažnjom, radošću,
smehom, bliskošću, toplinom,
humorom, pameću, spretnošću,
osećanjima, maženjem...
Nezaboravom.

U nacionalnom parku
ljubavi.

Rade Vučkovac

KONCERT

Kupio sam kartu
za koncert ptica
u spaljenoj šumi
pjevale su
na granama od zraka
muzika je bila
bez svjetla
a gitare od mraka
pjevale su pjesmu
o vulkanu
kako su izgorele
u jednom danu
sad lete bez krila
kao zvuci bez glasa
došli smo na koncert ptica
a slušamo lavež pasa

ZEMLJA

Kopali smo zemlju
svakog dana
sve uzalud
nismo ništa našli
pomešane kosti
dva zlatna lančića
mnogo crnih zuba
kao da je ovim krajem
harala kuga
kao da je čovjek
protiv sebe ratovao
samoga sebe svako je zakopao
tako rovarimo zemlju
ne bi li sami sebe našli

AUTOBIOGRAFIJA

Šta da vam kažem
ja sam sin onog kovača
što na brdu živi
ima nekoliko krasnih konja
ovce nojeve i kokoši drži
noćima meso reže
danima jaja prži
ja sam njegov sin
što iza tezge stoji
i crne nokte na rukama broji

RUŽNOĆA

Sa ružne glave
skidam krastavo lice
izjebano od vremena
u prljave uši
guram snopove slame
cijelu glavu
hoću da zapalim
da iznenadim nebo
kad se ujutro probudi
da me sa novim
ogledalom vidi

POP

Kad je umrla
zapalio je sveću
izgovorio nekoliko reči
plačući izašao iz kuće
putem se sećao
kako je bila lepa
bujnih grudi
pohotna i mlada
pričalo se u mestu
da je pop bio
veliki jebač
sve zdrave žene
čuvao je za sebe
i nikada ga nije
bog kaznio

Velimir Turk

NOĆ

mjesec je zakoračio u drugu polovinu neba
osjećam kako pjeva
kosu mu miluju pramenovi i prsten oko vrata
zvijezde plešu na kiši meteora
i sjene se vide u granju izza namrgođenog potoka
sova je ponovo zaboravila na miševe
dok kuće spokojno dišu
ja sam na kraju glasa čuo samo još krik nadolazećeg sna

OSJEĆAJ

osjećaj
korača
gladan
u koraku
s korakom
zbog koraka
kao cilj
zbog namjere
jer je kob
s jamom
u smrti
jasan odjek glasa iza glasa
trenutak očekivanog kraja
u beskraju sna i legende
osjećaj da moraš
i da ne možeš
vikati
pjevati
otići spokojan
dok drugi žale tebe
jer i njih to čeka
osjećaj
ogromnog i vječnog
osjećaj
kako smisliti ljepotu kraja
smiraj dana
kraj jednog sna

NOVI SVIJET

polja su puna novih ljudi
polja su puna novih životinja
polja su puna novih biljaka
svijet je danas nalik na lukovicu žabe
da pjesnici mogu slikati kornjače na glavi konja
da kompozitori mogu svirati korake na smijeh automobila
da turisti mogu dolaziti na otoke koji nemaju mora
da se novinari mogu skijati po glavi
da plesači mogu piti nestalu vodu
da krojači mogu jesti nedovršenu sušu
i sve to za male pare
i sve to za samo za jednake
i sve to za jake
polja su puna nestalih rijeka
polja su puna nestalih gora
polja su puna nestalih sela
znanje je dobilo krila neznanja
znanost je postala samo jedna
neznanje je postalo dio škole
i sve to jer je to novi svijet
i sve to jer je to novi stih
i sve to jer je to novi glas
da ne smijemo dirati u nebo
da ne smijemo dirati u idole
da ne smijemo dirati u toteme
na kraju hodamo po nekropolama
na kraju hodamo po nestalim kulturama

Milan Aničić

ZAPIS O ČOKOLADI

1.
Znam i osjećam jedan moj život i jedna moja smrt nalaze se iza mene. Danas dvadeset i prvog dana mjeseca desetog godine dvadeset i četvrte od moga rođenja, ja, Estemoj, sin sebe samog započinjem ovaj zapis o tome kako sam u toj smrti i u tom životu stvoren i uobličen sopstvenim sobom. Ove riječi koje zapisujem riječi su te smrti i tog života u kojima nastadoh.

2.
Smrt je došla kao godinama želena i sanjana ljubav. Zato što je ljubav bila više san nego realnost izazvala je jednu moju smrt. Ispunjen san porušio je sve prošlo. Ništa više ne vrijedi kao taj ostvareni ideal. Iako brzo izgubljen, ideal ostavlja vječnu potrebu da bude ponovo uobličen - kao potpuna i sveprisutna realnost. Porušene vrednote ostavljaju potrebu da se nanovo izgrade. Doživljena smrt zahtjeva novo rođenje. Promjena je najbolji dokaz vječnosti.

3.
Bilo je veče mjeseca devetog dvadeset i treće godine od moga rođenja. Prvi put zajedno koračali smo ulicama nepoznatog grada. U očima je skrivala odsjaj vječnosti, kao u eonima oblikovale su se crte njenog lica, a u kosi su valovale opčinjujuće dubine čulnog. Oko vrata je nosila u minijaturu uobličen Kamen Sunca - kalendar Asteka. Rekla je da umjesto mesa uživa u čokoladi, da je astrologija njen put mudrosti i da ju je ponekad strah jer je rođena u znaku lava.

4.
Činilo nam se da je cio naš dotadašnji život bio priprema za taj susret, oboje smo u njega vjerovali i znali da će nas život do njega prije ili kasnije dovesti. Prepoznavao sam svoje misli u njenim očima, a ona svoje želje i zebnje u mom glasu i pokretima. Jedinu žalost koju smo vidjeli bila je zašto se sve to nije prije desilo. Te večeri osjećao sam da snovi vladaju mnom, da sam zakoračio u jedan drugi svijet i da sem tog svijeta ne postoji ništa drugo.

6.
Zajedno smo pojeli čokoladu osjećajući da je privremeni rastanak neizbježan. Svako će uzeti svoj dio snova i od njih graditi svoj novi život i svoj novi svijet. Rastali smo se tog dvanaestog dana mjeseca devetog dvadeset i treće godine od moga rođenja - prvi put. Na usnama sam nosio ukus čokolade i njene mliječne puti baš kao Hernan Kortes zrnca nove nepoznate kulture koja u spoju sa evropskom stvori neku novu nabujalu i usplamtjelu osjećajnost kasnije nazvanu barok.

9.
Po povratku iz grada u kome smo se upoznali sve je bilo nevažno sem trenutka kada ću ponovo vidjeti djevojku koju sam čini mi se volio cijelog života. Sljedeći dan stiglo je njeno prvo pismo: "Noć polako i sigurno dolazi a moja želja za pisanjem tebi sve više raste. Tako je sve oko mene lijepo, čini mi se da je baš onako kako treba da bude u svom prirodnom redu i harmoniji. Često se pitam može li čovjek živjeti bez osjećanja, postoji li nešto drugo što ga može učiniti srećnim a da se ne zove osjećanje. Da li je doživljaj umjetnosti osjećanje ili nešto drugo? I šta se ustvari dešava u trenutku nastanka ljubavi? Šta se to sa čime spaja? Da li ljubav nastaje ili ona jednostavno uvijek postoji a mi je u određenim trenucima pronalazimo. Mnogo je još pitanja na koja odgovore tražim čini mi se već hiljadama godina a još ih ne nalazim. Hoćeš li mi u tome pomoći?"

10.
Dva dana kasnije po petom njenom pismu uputio sam se u njen rodni grad. Zajedno smo opet jeli čokoladu, gradili vlastite snove i svijet drugačiji od znanog. Govorila je da je cijelog života sanjala o meni, da cio njen svijet postoji uz mene i da ne zna kako će podnijeti naš sledeći rastanak.
Dvadeset i četri i po sata kasnije rastali smo se po drugi put s namjerom da se treći put nikad ne rastanemo. Ni pomislili ne bi da nikada više zajedno nećemo jesti čokoladu.

11.
Trećega dana od rastanka u svom pismu sa suzama poručuje da takav intezitet osječanja ne može više podnijeti da je sve to uništava i moli da je ne tražim. Da prihvatim prekid bez žalosti ili bola.

12.
Cio jedan svijet srušio se u meni. Osjećao sam da padam sve dublje u sopstveni mrak. U mrak koji sam sam sebi stvorio.
Bio je to vrhunac razdoblja koje mirisaše na čokoladu.

14.
Kad se odlučiš nešto tražiti, i kad cio svoj život posvetiš tome... Kad tim teškim i neprohodnim putem po hiljadu puta poželiš da se vratiš i kad po hiljadu puta shvatiš da je to jedini put kojim možeš ići... I jednom kad shvatiš da si na tom putu zalutao i da dođeš li do onoga što tražiš, uspiješ li ostvariti ono čemu si se posvetio, da ostvarenje toga cilja za tebe zapravo znači propast, ti i dalje ideš tim putem. I pored toga što si sve to shvatio ne možeš onda kad se približiš tome cilju, kad ti do njega ostaje samo korak, ne možeš onda i tada da taj korak NE UČINIŠ. Ne možeš da tim svojim jednim pokretom ne pokreneš čitavo kolo protiv sebe samog.

(zapisano u dnevnik, 25. dana, mjeseca 11. godine 23. od rođ.)

Jordan Stavrov

VREDNA HARTIJA
(Odlomak)

Predveče u grad. Gusta magla, kao naručena za tu priliku, pokrila je ulice i kuće, samo na nekoliko koraka se razpoznaju ljudske figure. Ona, držeći ga pod ruku, usmerava njegovo kretanje ka crkvi, čiji se toranj od magle ne vidi, a vrata samo izbliza. Na nekoliko koraka ispred velikih, teških i crnih vrata, on mahinalno okreće glavu, da vidi da li ga neko prati. Sve je u magli, pusto, čak i ulična svetla kao da su prigušena. Ona mu kaže da idu napred, na druga vrata, sakrivena od pogleda sa ulice i za vreme belog dana. Tako, iz mraka, na mala vrata ulaze u crkvu. U predverju zastaju. Ona ide da nekom javi da su došli. Vraća se i kaže: "Hajdemo! Samo hrabro!" Unutra sve blešti. Nije ni čudo što se ljudi venčavaju u crkvi, misli on. Ona poklekne, a on, želeći da što vernije imitira njene kretnje, malo klekne, malo se sagne. Usmerivši pogled prema oltaru, pomisli da to nije ljudska glava izmislila, niti ga je čovekova ruka oblikovala, već da je to sam Bog uradio. Da u svojoj telesnosti skriva ogromnu duhovnu moć. I da sve što se obeća pred njim, obavezuje. On fizički nestaje, ostaje samo duh da lebdi po bližem i daljnem prostoru. U svečanoj tišini, nazad, uz nju, vraća ga popov glas. Zna ko stoji pred njim, prolazi mu kroz pamet. Obuzet tim strahom, trudi se da izgleda što prirodniji, mladoženja koji popu gleda pravo u oči i guta svaku njegovu reč, i koji se raduje što je tu. A oči neprimetno kolutaju. Čas vide lice, čas veliki krst na grudima, čas skrenu ka oltaru. Onda dolazi najvažniji trenutak obreda, spajanje tela. On oseća kako topla i nežna popova ruka uzima njegovu ruku i ukršta sa njenom, onda ih čudesnim pojasom prvo obavija, pa zavezuje. To nas spaja u ime Boga, misli on; odsad pa do smrti, deliće dobro i zlo. Ovu misao, koja tek počinje da se razgranjuje, potiskuje nova slika: pop blagosilja dva zlatna prstena na sijajnom poslužavniku. Ponovo izmenjuju prstene. Tamo to učinismo pred matičarem i svedocima, a ovde to činimo pred oltarom i popom - juri kroz njegovu svest. Ona opet, kao tamo u kancelariji, ispruža ruku da joj natakne prsten, ali sada, čini mu se, bez dostojansvenog nasmeška, nekako čudno ozbiljno, čak i bez sjaja u očima. Ali, da je to samo privid, uveri ga sledeća radnja: široka osmeha, malo zacrvenela u licu, sa sjajem u očima, ona njemu natače prsten. On joj, kao znak zahvale, uzvraća kratkim osmehom. Ruka stiska ruku. Pred popom se ne ljube. Onda sledi potpis, u tišini se čuje samo škripanje pera. Ona se potpisuje kao i uvek, čitljivo, školskim slovima, a on se služi jeroglifima, prvi put se tako potpisuje. I to je kraj jednog vjenčanja, a da li i kraj jedne borbe? Je li to podvig, i čiji, ili pak slom?

Antonija Baksa Srnel

HAIKU

Krila goluba -
to majka vješa rublje.
Igra se vjetar.

Pruga do pruge -
To ide vlak?
Svi putuju.



Sjeda kosa
u mutnom ogledalu.
Smije se starost.

TRNAVA

- Idi po tatu - rekla je mama. Gostiona i kuglana. Zvuk kugle koja se kotrlja po kuglačkoj stazi. Cimbale milozvučno pjevaju. A on neće doma. Produžiš prema kolodvoru. Uz potok Trnavu. Za tvoje godine strašno velika i deruća rijeka. Bilježi se godina 1953.

AYUAMA - VODENGRAD

Probudiš se. Dvokatnica stoji u vodi. Kao u bajci. Stariji zabrinuti, a djeca razigrana. Čamcima po Peškom putu. Katastrofa. Trnava se razlila. Radost, toga dana nije bilo nastave.

JUTRO

Zabruji šuma
u otegnut huj
oljetilo se
Istreptaše ptice
san iz očiju
zalepetaše krila
Domećući riječi
pjevuši vjetar
povija se drvo
Sve je tu
u prvo jutro

IZMISLI

Ako baš moraš
izmisli priču
za svaku priliku.
Skini dnevnu odjeću
i pusti me spavati.
Previše si rekao
i to jako loše.

ČOVJEK

Od zemlje si.
Od zraka si.
Od vode si.
Od vatre si.
Čovjek.
Uzorak
bez vrijednosti?

HOĆU SEBE

Hoću sebe!
Al crn je dan
i crna je noć.

Zagrljena sobom
tonem u svoj svemir.

Hoću sebe!

Mila Vlašić Gvozdić

SVE JE UZBUDLJIVO
U MOM GRADU
ISTOKA I ZAPADA

U mom gradu
snovi su moji
uvijek boje plave.

Misli moje ohrabljujuće
dozivaju sunčev dan.

Nad gradom
raskošna duga
prelijepih boja

povezuje stoljeća
u budućnost.

Dražest nepoznatog
donosi objeručke

dosjetljiva rijeka.

MOJA MISAO

Misao moja
leti u bezgranične
prostore sna.

Izleprša iz gnijezda
da novi san

zasniva.

KAO DA SAM
PLAMIČAK

u zalazu sunca
koji stalno svijetli

ne gaseći se.

KAO DA SAM
ROSA U SVITANJU

polegla na cvijetu
strpljivo čekajući

na Sunce.

NE MOGU RAZUMJETI
SVOJE VRIJEME

idem
sve
za
njim
ne mogu
uhvatiti
njegov

korak.

PONOVO ME TRAŽE
MOJI PJESMOTVORI

Prosipam melem
iz svoga pera
žudeći sve više
za sobom.

Livade u sebi
obrađujem.
Svoj sutrašnji dan

uoblićih.

Ratomir Ilić

EJ PEVAČI

Ako vam je glas
blag i mio
pevajte,
pevajte kako me je tata
plašio krstom
i popom
pre onog rata.

Nalijte konjaka
pa malo trave
opijajte se do
besvesti,
pomolite se Gospi,
brbljajte
o moralu, moći,
jednakosti,
ubijajte
zalutale pse...

Lovarite rubikonima
izbljuvalih trotoara,
ponosite se
modrim okom
jedrim, punim,
devojkama.
Pevajte...
I onako vas bije loš glas.

ONA

U noći kiša,
ispuniću sobu
cvrčcima,
svicima,
da te čujem,
da te vidim
satkanu
od sna,
paučine...

U noći predavanja
kada misli beže,
pružam prste
vrhovima hrasta
gde koračim.

Tražim je...

Tražim je
u rečima senke,
u očima prolaznika,
grčim se
kao grbav,
dozivam
aprilske kiše.

Tražim je...

I gle - ona je
našla mene.

Ostoja Šobot

SEDMAČE
(Odlomak)

Otac mi je pričao, da su u stvari svi njegovi preci bili sveštenici. Sasvim je moguće, da je to uticalo na moje zanimanje. Naime mnogo samostana i crkava sam posjetio.
Tu sam imao priliku pročitati mnoge knjige o raznim religijama i filozofijama. Sve su to dubokoumne teorije o kojima se mora na neki način razmišljati. Mnoge svjetske religije posve uverljivo govore o ljudskoj duši i njenom nastanjivanju, odnosno njenom boravljenju u različitim stanjima.
Moguće je dakle da su sve te okolnosti uticale na moje duhovno stanje, ili bolje rečeno, na moje duhovno ubjeđenje. Radoznalost i nemiran duh, stalno su me dovodili u stanje dubokog razmišljanja, odnosno sanjarenja.
Davno, skoro u ranom djetinstvu, prvi put osjetih tu čudnu pojavu koju ni danas ne znam objasniti. U stanju dubokog razmišljanja iznenada čuh sasvim razgovjetan glas koji mi želi nešto kazati. Kasnije bi se obično taj glas pojavljivao unutra u mom biću i što je još čudnije, sljedećeg trenutka bi mi neobjašnjivo dolazio iz daleke vasione.
Tako nešto mi se desilo i ovog puta, samo daleko upečatljivije, reklo bi se, sasvim istinito. E, a ovo se ko po nekom pravilu uvijek desi nekako nepredvidljivo.
Kao i mnogi momci iz našeg sela, tako sam i ja prigledao za djevojkama. Mnogo vremena je prošlo od tada, međutim sjećam se svega sasvim jasno.
Pošao sam iz sela u rano jutro, s namjerom, da odem u grad, jer je bio ponedeljak pazarni dan. Sjećam se, da je bilo poslije Đurđevdana. Jutro je bilo sunčano.
Rosa se prosula po proljetnoj travi, te se blještavo svjetlucala obasjana sunčavim zracima. Kada sam bio negdje oko Simića malo poviše Tominske crkve, ugledah na bunaru mladu djevojku, kako izvlači kofom vodu. Prilazeći joj malo se nakašljah pa joj nazvah Boga.
"Jesi li uranila Devo?! Bogami si ti valjana cura! Bože mili, ko li ti dade tako lijepo ime? Sasvim je bio u pravu, jer si stvarno lijepa kao devica, da kažem djevica." Ona se okrenu prema meni, malo se osmjehnu, te se zacrvenje u obrazima, pa mi reče: "Ajde, Boga ti Simo ne benavi! Što pregoniš!? Sasvim sam obična k'o i sve druge cure. I znaš šta? Ne zanosi se ti nekom nadom, jer ja sam već obećana. Dolazio je mome ocu onaj stari Trivun iz Lužana i prosio me za svoga Milu. I otac me obeća, te ću se o jeseni udati." To je rekla u jednom dahu, uprti vučiju i ode uz put. Ispratih je tužnim pogledom, ne mogavši odvojiti pogleda od lepršavog poskakivanja njene suknje. Duboko uzdahnuh, pa sam sebi promrmljah u bradu.
"Eh, sudbino prokleta, kako si nemilosrdna. Da bar nisam sakat u nogu, potrudio bih se oko nje, a ovako; nemam nikakva izgleda."
Izvukoh iz torbe papir i olovku i zapisah doslovice sve tačno što je rekla. Iz tabakere povukoh već zavijenu cigaru, pripalih je, povukavši duboko dim u pluća. Zamišljeno sam čitao to što sam zapisao na papir, kad mi se iznenada, najprije iz daljine, a onda sve bliže javi sasvim jasno i razgovijetno glas iz visine:
"To će biti moja baka, to će biti moja baka, to će biti moja baka."
Još mi u ušima odzvanja taj glas, niti dječiji, niti ženski, niti muški.
Tri put ga čuh Bog te vidio.
Još jednom duboko uzdahnuh, prekrstih se i promrsih sebi u bradu: "Bože mili šta to bi?" Sve se dogodi vrlo brzo, čudno i zagonetno.
Nađoh se nekako odjednom u nekakvom stanju burnog razmišljanja o svemu tome. Sve ti ja ovako u mislima počeh sam sebi da se u neku ruku pravdam.
"Ma nema tu dileme. Naravno, da sam čuo taj glas sasvim razgovjetno, sasvim ubjedljivo." Na neki način je dopirao u moju svijest, nekako duboko iz mene, da bi ga trenutak zatim čuo iz daleke vasione, a odmah nakon toga neposredno, kao jasan šapat na uvo. Da. Baš tako. Stvarni šapat na uvo.

Tajša Perović

U ŠEŠIRU

treperavo petkovo čudo.
večer miruje. jedva dišem
taj suhi, vrući zrak.
poližem ti kap znoja
pod pupkom, drhtiš
i guraš mi glavu
u vir, borim se
do kraja.
izrastaju mi škrge
i klizim ti
iz ruku. ne znaš šta
se događa. daješ mi još
šešir, i jedno drugom
kažemo ćao.

JUTRO

tisuće je ljudi udaralo
dlanom o dlan i
složio se
da dana više neće
biti. samo još
večer crvenih očiju
i jutro, umorno, sivo-
bijelo

POGLED

jede i grebe
po koži. najviše uživa
kad boli. kad počne
teći krv i žile
požute. kad
s nasladom zgrabi
ruke i stopala
i zgura ih u
usta da sežu do
srčanog mišića, pa
onda opipava... ali
ne nalazi. zdrobi
jetru, gazi bubrege
pretrgne
debelo crijevo, izbljuje
ruke i odlomi
glavu. pogleda
unutra, i kao da bi bila
Pandora... pa unutra
sve trune. pljesnive se
misli rasprše. ode
pod tuš i kao opet
postane cjelina,
ali onda su joj nokti
tako fino
mekani da ih veoma
lako počupa već samo
gledajući

Josip Bačić

SOMNABULIZAM

Noćas sam puno stvari
postavio na pravo
mjesto

poslije toga sam slatko
zaspao i sanjao
sretne ljude.

SITUACIJA

Noć
tišina
pojedinačni
dvoboji
svjetlo
tama

traženje
najboljeg
izlaza
najugodnijeg
rješenja
između zidova

nešto se
mijenja
na prilazima
trajanja
između
svijeta
i sjene

između tebe i mene

visina
ima
padanje
ljubav
rane
živa
i
mrtva
tišina
nadanje

SINTAGME

Jesu i nisu -
slatko kiselo
slano neslano
sočno papreno
kiselo veselo
slatko i kratko
voli ne voli
ugodno neugodno
hibridno frigidno
ide ne ide
hoće neće
može ne može
svašta i ništa
obećanje i laž
rekla hoće
šuti neće.

Hmmmm
emancipacija
demokracija
liberalizacija
čovjekova i
nečovjekova prava.

Sve je moguće
i nemoguće.

Siniša Pešić

Svaka sekunda je,
probudi se!
Jer, život je upravo ono
između dve
sekunde.

Nevidljivim pipcima hvataš dobre
prilike, energije,
vrhunce.

***

Ti nisi to, što u mom zagrljaju iskri i blješti! Tvoja jasno vidljiva
pojava, u svojoj zgodnoj milini i iluziji, nešto sasvim drugo
govori.
Ma koliko ljubio tvoje oči i moćno me ti stiskala na svoje
grudi, bez obzira na tu enormnu energiju i sve naše
pokušaje, jedino duša može istinski da dodirne.

***

Kada te ugledam, t e l o te moje prepozna, razveseli se
i zapeva od nekakvog prasećanja i arhetipskog zadovoljstva.

Ne, ne prepoznajem se u tome, da te već grlim kroz sve ove
vekove. Ali te, iz daljine, uvek namiriše i tad vrisne
telo moje! Sluga pokoran i izdajnik.

***

Ostati sam i ozbiljan... Osluškivati. Osluškivati, slušati I čuti t i š i n u. Zamisliti sebe u beskrajnom plavetnilu kako letiš I kako se smešiš. Sasvim spontano doživeti smiraj, bez prethodnih uvoda I uzbuđenja. Tek onako, odjednom uploviti u smiraj I za trenutak, a u ime većnosti z a ć u t a t i svojim osećanjima, mislima. Stajati tako beskrajan i sam nasred svega. I bez zadovoljstva i bez saznanja.

Fikret Imamović

PJESNIK

Pjesnik je vuk samotnjak i družebljiv,
pjesnik je hrabar i ima strahove,
pjesnik voli, sanja i mašta,
pjesnik je radostan koliko i tužan,
pjesnik zna da plače i da se smije,
pjesnik zna biti nježan i grub,
pjesnik je običan čovjek,
a možda i nije.

PRIKAZA

U glavi imaš ispletenu mrežu,
hvataš tuđe misli,
mijenjaš predznak
i vraćaš.
Koristiš se
istreniranim pokretima
izlazećeg dima iz flaše.
Pogani pogled
oslikava tvoje nade.

STRAH

Mali sam,
sasvim mali,
a sprema se oluja.
Strah me opkolio,
veliki strah,
a sprema se oluja.
Ušao u sobu,
najmanju sobu,
da vidim što manji strah.
Vrata zatvorio,
zaključao,
ključ okrenuo dvaput.
Prozor zatvorio,
zavjesu spustio
da ne gledam strah.

Nebojša Ignjatović

KRALJU ULICE, KRAJ

Modrinu zimskog neba
nad Ljubljanom
zaključava sivilo, magla
ulice prazne, nigde žive duše
hladnoća ih okiva.

U te ledene pozne sate
u nespokoj prozebao, posrće
proklinje grcajem duše
srcem plače, žalost
beskućnik, čovek mlad.

U praskozorju, kralj ulice
u neboderskom prolazu
zamrznutog tela, dušom
korača u raj.
Gradska crkvena zvona
raspuklo zvone opelo.

P. S.
O beskućnicima ostale su
TV reportaže
na Žalama brojevi grobova
i ništa više.

VINUM

O, poete!
Vitezovi sveta
junaci, novog doba
od davnina u amanet
sa tri pehara vina
zdravicu, nazdravljajte.

Prvi pehar;
za duhovnost, duše svoje
u zdravlje i ljubav
u miru božjem
među ljudima.

Drugi pehar;
u šenluku sevdaha
ćeva i meraka.

Treći pehar;
za filozofiju,
filozofiranja
od iskona
IN VINUM VERITAS.

Marija Krstić

ČOVEK

Anđeo ili vrag
za sobom ostavlja trag,
ljubavnik, hazarder,
ubica ili zver.

ISTRA

Topla istarska zemlja
u terase obrađena,
kamenom ograđena,
znojem ratara natopljena,
od vetra i bure posušena,
kišom zalivana.
Maslinom i lozom zasađena,
krasom i plavim morem okićena,
u srcima ljudi po svetu nošena,
na kamenu suza posušena.

MRTVE GODINE

Bile su to neke mrtve godine,
bez ptica selica,
bez smeha devojaka,
pesme momaka,
bez belih venčanica,
zabrinutih lica,
bez ploda i roda,
crne pšenice,
praznih astala,
drhtavih ruku,
gladnih usta,
ledenih pogleda,
umornih koraka,
čudnog zvuka zvonova,
tupih udaraca vojničkih čizama,
spaljenih domova,
svežih grobova,
i crnih marama.
Samo hladni dimnjaci
strčali su u tišini
ko čuvari zatvorenog smeha
i uspomena u ostanku crnih zidova.
U ime svih vera i imena,
koji su prerano zaspali ja molim,
da se nikad ne vrate mrtve godine.
Ja molim za mir.

Jožica Pongrac

kad boli tišina
i vraća se glas
bez boje

kad sasvim pristojno
molim za malo pažnje
i nema odziva

kad cijelo tjelo
prožima samoća

uvjerim se

da osim ponekog

vala

nema nikoga

***

ponekad nestaneš

poželiš
da nisi tu

i

odlutaš

čekam
znam te

znaš i ti
da nećeš dugo

u međuvremenu
pratim mjesec
pokušavam naučiti šah
želim
otjerati miris dima

nije tuga

ipak

ne shvaćam

Zdravko Kokanović

Bio sam...

Cvijet crvene boje,
spleten u vijenac mladosti,
nosio sam.

I jednoga dana...

Tražim cvijet plave boje,
da ukrasim grob pokopane mladosti.
Žuto-narandžastu za ljubav sam dao,
bijelu zalivam da bi vječnost uljepšao.

Sve su crne u tami, ne gasi svijeću,
tamu ostavi u ćošak zaboravu.

***

Nepregledna pučina,
olujni vjetar, valovi i ja.

Držim kormilo barke
koja pleše na valovima vjetra.

Gore-dole, lijevo-desno,
gore-dole, dole, dole,
dotičem dno.

Mulj se širi, osjećam miris.

***

Sudbina se igra sa mnom,
usiljujući mi igru,
čija pravila ne mogu prihvatiti
i zato izgubljam svaku partiju.
Gubitnik sam!
Ulažem,
a sa svakom šansom sve više života izgubim.
Izbora nemam, dvoboj se mora odigrati
i ako me koljena ne drže uspravno.

Sead Mujić

SLUŠAM

Slušam kako pada
i niz grane kližu kapi njene,
kako se slijeva u lokve
razbacane travama...

Slušam kako teče,
čas mirno i dostojanstveno,
čas brzo i divlje,
u ritmovima salse...

Slušam kako puše
tako blago i zaljubljeno
po leđima miluje, odjednom podiže
ko da mi snagu daje...

Slušam kako pjevaju i cvrče
dok kuće gnijezde
brinući o svome jatu,
kud u zimu, u koje tople krajeve...

I padaš,
i tečeš,
i zanosiš,
pjevaš i cvrkučeš...
U meni.
O ljubavi...

IZGUBITI

Izgubiti.
Izgubiti nešto.
Izgubiti snove i sjaj.
Izgubiti čast, vjeru i ponos.
Izgubiti svoj obraz.

Izgubiti domovinu.
Korijen svoj.
Izgubiti dušu.
Izgubiti rat sa samim sobom.

Izgubio si život!

VRIJEME

Da li će ostati vremena,
da stvari spremim,
i ostavim iza sebe nešto
što život čini časnim
i dostojnim.

Ono prolazi,
kao rijeka što teče vjekovima,
tek poneku zimu stane,
da pokupi riječi grijeha,
da odnose što prošlosti pripasti mora.

Kamo sreće da govoriti može,
i da čitati ga znamo,
da tajnu nadolazećeg otključa,
tek bi tada spoznali,
htjeli bi da se zaustavi.

Đorđo Radović

ŽIVOT

Život je ovdje,
Daleko od mene...
Prosto ga sramota,
Da društvo mi pravi...
Vuče se mimo mene,
K'o sušna,
K'o gladna,
Godina.
Život je ovdje,
Daleko od mene.

SUDBINA

Sjedim,
Na obali, moje rijeke...
Sa željom
Da joj ispričam,
Svoju, životnu sudbinu...
A ona
I dalje teče,
Teče...
Odlazi negdje,
Daleko...
I ništa me ne sluša,
A ja i dalje,
Priču
Pričam...

NE DOLAZI

Ne dolazi u snove
Moje,
Srce bi ti puklo,
U trenutku...
Kad bi
Vidjela me,
Da kosom sijedom
Kako čekam...
Da još jednu zoru
Ispijem sa tugom.

Ramiz Velagić

NE MISLIŠ

ne misliš
jer te nema

ne govoriš o sebi
nikad sita ljubavi
bez poljubaca prazna

ti si bogastvo
u početku siromaštva
kad u tišini

sa pogledom me pomiluješ
kao najlepše snove
sramnih grijehova

da sam u sebi
drugačiji u meni
anđeo ljubavi
na zgužvanoj postelji

Zoran Knežević

NIKOLETINA ILI
KAKO SU U LIPOVCU POSTAVLJENI TEMELJI NOVE NACIONALNE POLITIKE
(Odlomak)

- A ranije, moj Reponja, moj golube, ranije, u ono komunističko vreme, vse je to bilo drukčije. U Lipovcu smo imali samo jednog doktora, i čini mi se, samo jednu bolest, jer kad god sam otišao k njemu i požalio se da me boli bilo šta, uvek sam dobio iste lekove.
Sedeći pored peći u uglu sobe stric Nikoletina je razgovarao sa svojim susedom. U ovom hladnom zimskom vremenu on je uglavnom sedeo pored stare peći i grejao svoje oteklo koleno. Zbog tog kolena je danas išao kod lekara. Videći da njegov sagovornik ne misli komentarisati njegove bolesne komunističke uspomene, on nastavlja svoj monolog.
- Jes, vala, tačno je tako bilo: jedan doktor, jedna bolest, jedan lek. A, vidiš li ti, moj golube, šta se danas događa?
Ovo pitanje je bilo samo retoričko i stric Nikoletina nije ni očekivao odgovor od svoga ćutljivog suseda. A i da ga je očekivao, malo je verovatno da bi ga dobio.
- Nema više Tite, nema više komunizma, a nema više ni onog našeg doktora. Ali, zato sad imamo u selu četiri privatna lekara. Danas sam ti ja išao kod sva četiri, i svaki od njih mi je rekao da bolujem od različite bolesti i prepisao mi različite lekove. Znaš li ti, dobri moj golube, moj Reponja, šta je to?
To više nije bilo retoričko pitanje. Stric Nikoletina se oslonio rukama na naslon svoje otrcane, stogodišnje fotelje, malo podignuo gornji deo tela, ali tako da je bolesno koleno ostalo u istom položaju pored tople vatrice, nagnuo se prema svom golubu Reponji i čekao.
Njegov sused Milan Repčić, omanji starčić od sedamdesetak godina, nije govorio mnogo. Naročito se nije uplitao u Nikoline monologe ker nikad nije znao kad ovaj govori ozbiljno, a kad se zafrkava. Zato je najčešće ćutao.
Nikoletina nije dugo čekao. Nagnuo se još više prema Repčiću i grunuo mu u lice:
- Pluralizam, moj Reponja, to ti je pluralizam!
Za Repčića je bila komplikovana svaka reč duža od pet slova, ovaj pluralizam je za njega nešto apsolutno nerazumljivo i nepojmljivo. Pokušao je da kaže nešto, otvorio usta, ali reči nisu izlazile. Zato je opet, iako ništa nije ni rekao, zaćutao.
Nikoletina je ovo smatrao kao početak razgovora. Poznavao je on svoga suseda. Znao je da ga mora dobro isprovocirati, da bi se ovaj uključio u razgovor. Ponekad je u tome preterivao, i tad bi se njegov dobri Reponja iz malog ćutologa u trenutku preobrazio u razdraženog lava. Nikoletina se nije zbog toga previše uzbuđivao. Jednom se dobri golub Reponja toliko razbesneo, da je dohvatio gvozdeni žarač i počeo sa njim da vitla iznad Nikoline glave, našta je ovaj samo rekao - aha, dobro, diskusija se razvija.
I sad, u cilju razvoja diskusije, Nikoletina podbode svoga suseda:
- Poštovani susede, čini mi se da u vašoj glavi vlada poprilična konfuzija po pitanju pluralizma.
Pitanje je bilo dobro odmereno, tako da Milan Repčić, čovek kratkog fitilja, nije eksplodirao, a sa druge strane je bilo dovoljno provokativno da dobri golub Reponja započne konverzaciju:
- Nikola, Nikola, opet ti nešto filozofiraš,... plu... plula..., ma šta ti je to?
Pluralistički filozof je, udobno zavaljen u svojoj fotelji, gledao negde kroz vrata. Kratkotrajnu meditaciju je završio na taj način što je ubacio komad drveta u peć. Posle toga se okrenu ka Repčiću:
- Pluralizam, to ti je brate, kad imaš više nečega.
Nikoletini je, izgleda, jasno šta znači pluralizam, ali nije talentovan za objašnjavanje. Dobrom golubu Reponji, naravno, ništa nije jasno:
- Kako to - više nečega... više čega?
- Pa tako, brate, jesam li ti malopre objasnio za lekare: u komunizmu smo imali samo jednog u selu, sad imamo četiri, pre smo imali samo jednu televiziju i samo jedan program, a sada ih imamo bezbroj, pre smo imali samo jednu partiju, našu komunističku partiju, a danas imaš partija koliko hoćeš. Da li ti je sad jasno?
Posle ovog iscrpnog Nikolinog objašnjenja obojica ćute. Repčić se duboko zamislio, uopšte se ne pomera. Njegove oči fiksiraju neku tačku na Nikolinoj vunenoj čarapi. Posle nekoliko minuta skača na noge:
- Slušaj, Nikola, ako je tako, a zašto mi onda nemamo više žena?
Nikoletina ga ozbiljno pogleda:
- Reponja, moj golube, jesi li ti normalan?
- E, pa ne znam više ko je danas normalan, a ko nenormalan. Ako taj tvoj plu... plu...
- Pluralizam.
- ...pluralizam važi za doktore, važi za televizije i važi za partije - što onda ne važi za nas muškarce?
Nikoletina pokušava da umiri svog suseda, ali se dobri golub ne da, ustaje iz fotelja, hoda gole-dole po sobi, maše rukama i nezadrživo govori:
- I zašto ovo novo vreme i taj tvoj pluralizam donosi više onih stvari koje nama nisu potrebne - šta će nam četiri doktora, šta će nama tolike televizije i toliki programi. Pre smo imali jednu televiziju i jednu partiju, i što ti je ta partija rekla na toj jednoj televiziji, to je bila istina. A, gledaj ovo danas, deset partija, deset televizija, deset programa - a svi o istoj stvari govore drugačije. I svi lažu, istine uopšte nema. Objasni ti meni to!
Iscrpljen od ovog napornog monologa, hodanja i mahanja, golub Reponja se svali u svoju fotelju. Neko vreme obojica ćute. Nikoletina se smeška.
- Smiri se Reponja moj, znaš da nije dobro uzrujavati se zbog tih stvari. A nisi u pravu - ni što se tiče žena, ni što se tiče istine.
Repčić opet gleda Nikoletinu bez reči. Godine druženja sa svojim otkačenim susedom su ga naučile da ovom nije verovati, naročito kad se smeška. Sad će, verovatno uslediti neka Nikolina luda teorija sa kojom će pokušati da ga nasamari. A Nidžo nastavlja:
- I u komunizmu, a i danas, je bilo dozvoljeno imati samo jednu ženu. Šta ćeš - zakon je zakon. A i bolje je tako, jer nas dvojica ne možemo izaći na kraj ni sa ovom jednom ženom, zamisli šta bi tek bilo kad bi ih imali više. A što se tiče istine, moj Reponja, tačno je da imamo deset partija, imamo i deset televizija, i, golube moj... imamo i deset istina.

AUTOMANIJACI

Zvuk je dolazio od prozora. Jednolično, uznemiravajuće lupkanje. Ne, nije duvao vetar, nije bilo dece na cesti, niti je detlić kljucao na drvetu ispred naše kuće. Ne, uzrok uznemiravajućih zvukova nije bio spoljašnji. Dakle, javljalo se ministarstvo unutrašnjih poslova.
Znao sam odakle, bolje rečeno - od koga, potiče lupkanje, ali nisam obraćao pažnju. Udobno zavaljen u fotelji, nastavio sam gledati utakmicu na televiziji. Čovek koji naporno radi preko nedelje, kao ja, ima valjda pravo da u miru pogleda utakmicu subotom popodne. To bi trebalo zapisati u povelji o osnovnim pravima čoveka i građanina, ili bar u ustav Evropske Unije. A meni je danas to pravo uskraćeno. Gde ste sad razni Human Watch i Amnesty International, vidite li ovo?
Nisam se dao. Subota popodne je, taj sveti termin je rezervisan za gledanje utakmice, i tako će biti i danas. Nikakvo lupkanje me neće sprečiti. Nisam se pomerao, niti na drugi način pokazao da sam čuo dosadno udaranje. Nisam gledao ni levo, ni desno, moj pogled je ostao prikovan za ekran. To je bila pametna odluka, jer da sam bar malo okrenuo glavu, video bih ministarstvo unutrašnjih poslova.

Dotično ministarstvo je stajalo prekrštenih ruku, ramenom oslonjeno na zid pored prozora. Desnu nogu je imao blago povijeno u kolenu i svojom papučicom lupkao o parket.

Ministarstvo unutrašnjih poslova je, naravno, moja žena. Iz meni nepoznatog razloga je bila u ovom trenutku nervozna. Pretpostavljao sam da neće dugo izdržati ćuteći. Bio sam u pravu, jer je već sledećeg trenutka progovorila:
- Namerno nam to radi!
Prečuo sam tu primedbu. Približavao se kraj utakmice i ništa me nije moglo odvojiti od televizora. Otvorio sam još jedno pivo. Ona je nešto rekla, ali su moje uši bile otvorene samo za glas sportskog komentatora. Priznajem da to nije u redu, ali, molim vas - da li ja njoj smetam kad gleda južnoameričke serije? Naravno, ne. Pa i kad bi pokušao, bilo bi bez efekta. Samo, danas nešto nije u redu. U ovo vreme bi ona trebala biti u svojoj sobi, pred svojim televizorom, i gledati te njene limunade. Nešto nenormalno se dešava u toj kući.

Utakmica se završila, okrenuo sam se prema njoj. Bila mi je okrenuta leđima i nešto posmatrala kroz prozor. Lupkanje njene papučice mi je pokazalo da je još uvek nervozna. Zaključio sam da ne bi bilo pametno pitati je bilo šta. I dalje sam je posmatrao. Od našeg venčanja je prošlo deset godina, a ona se ugojila trideset kilograma. Uzalud sam se trudio da bih je zainteresovao za neku rekreaciju. Niti u šetnju nije htjela. Ma, ne kažem, izgled nije važan, najvažnija je ljubav, međusobno razumevanje i poštovanje. Ona je još uvek moja draga, moja princeza, kraljica srca moga. Ali, ne mogu da se ne setim kako je izgledala pre venčanja. Prava sex bomba. Danas je od te sex bombe ostala samo bomba, koja je pretila da će uskoro eksplodirati.
- Jesi li ti uopšte čuo šta sam rekla - zasiktala je. To radi smo zbog nas!
Ustao sam iz fotelje i dovukao se do prozora.
- Šta te muči, draga?
- Ne pravi se lud. Jel ti uopšte nešto vidiš?
Pogledao sam kroz prozor. Naša bašta, cesta, susedova bašta, susedova kuća. Nijednog živog bića. Slegnuo sam ramenima i pogledao svoju princezu.
- Auto, jesi li video auto?
Naš sused je pre nekoliko dana kupio nov auto. To čudo japanske automobilske industrije je blistalo na dvorištu.
- Namerno ga nije parkirao u garažu, samo da bi ga mi videli!
A, to je, znači, razlog za neraspoloženje moje drage. Procenio sam, da bi bilo beznadežno upuštati se u bilo kakvu ozbiljnu diskusiju. Pokušao sam sa šalom:
- Da li vi gospođo pokušavate da ujedinite ministarstvo za unutrašnje i ministarstvo za spoljašne poslove?
Njena reakcija je bila superbrza. Uvek mi se činilo da je brzina njenih misli u neskladu sa brzinom njenog jezika. Danas je prevazišla samu sebe:
- Ne zaj*#+#*j me!
Bez reči sam se vratio u fotelju i otvorio još jedno pivo. Ministarstvo unutrašnjih poslova je zasigurno njen najveći domet. Ministarstvo za kulturu joj ne bih podelio ni za milion godina, a o nekoj diplomatiji ne može biti ni govora.
Ona je još malo duvala pored prozora, a onda je došla do mene i sela mi na kolena. Zagrlila me je i počela:
- Srce... Već dugo me nije tako nazvala. Kad bih bio potpuno iskren, još od onog dana kad je saznala da sam je prevario sa njenom najboljom prijateljicom... - srce, kako bi bilo kad bi mi kupili nov auto?
- Zaboravi, znaš da nemamo toliko para.
- A ona ušteđevina?
- Ni slučajno, baš ti si mi sto puta ponovila da to čuvamo za školovanje naše dece.

Taj argument ju je umirio. Nije mi više dosađivala, ali znao sam da mi predstoji dugotrajna borba. Tokom dana me je još nekoliko puta pokušala ubediti. Govorila je da su svi u našoj ulici kupili nove automobile. Morao sam se jako potruditi da bih je odvratio od te ideje. Upozoravao sam je na moralne i duhovne vrednosti, govorio kako je glupo pokazivati materialno bogatstvo, kako treba razvijati unutrašnje vrednosti, obrazovati se, konačno - što je loše u tome što štedimo za našu decu. Osim toga - imamo već dva automobila. Istina je da nisu novi, ali...

Uveče je stvar kulminirala. Prišla mi je, vidno uzbuđena. Pogledao sam je u oči. Umesto zenica je imala krug podeljen na tri dela. Znao sam šta će reći:
- Mercedes!
- Ni govora!!
Krug u njenim očima se pretvorio u četiri manja, međusobno povezana, kružića:
- Audi!!!
- Ma, prestani već jednom!!!!
Nije više rekla ni reč, samo me je divlje gledala. Krugovi su se izgubili, ali su njene oči svetlile sve jače. Bio sam zaslepljen. Dođavola, to nisu više oči, to su automobilski farovi. Činjenica, da se moja draga polako, ali sigurno transformisala u automobil me nije mnogo pogodila, brinulo me je samo da ne bi nešto ispustila iz auspuha.
Stajali smo jedno nasuprot drugoga kao smrtni neprijatelji. Ona je pritisnula na gas i bacila se na mene sa svom svojom zapreminom. To ipak nije bilo ništa prema mojih sto trideset kilograma. Imao sam dugogodišnje iskustvo gledanja borilačkih sportova na Eurosportu, a ona duge nokte. Posle nekoliko minuta nemilosrdne borbe smo se zaustavili. Bio sam prilično izgreban i izubijan, sa tragovima automobilskih guma na licu, ona je imala razbijenu šoferšajbnu in oštećenu karoseriju.
- Stvarno smo ludaci ... progovorila je, - stvarno, ludaci, idioti, pa uopšte nije važno imati nov auto, važna je ljubav, porodica, naša deca, kako smo mogli zaboraviti na to?!
Zagrljeni smo otišli u krevet.

Sledećeg dana smo prodali naša dva stara auta, podigli ušteđevinu iz banke, posudili još nešto para, podigli kredit i kupili dva nova automobila. Zbog toga što u dvorištu nije bilo mesta za oba, srušili smo garažu. I sada, naša dva nova automobila, dva čuda automobilske industrije, stoje pred našom kućom. Na posao idemo peške, jer nemamo ni dinara za benzin.